Vladislav Milenković, Ekonomska istorija Beograda, 1932, Beograd
U prvo vreme Beograd nije imao stalne pijace. Onaj ko bi doneo u varoš nešto da proda išao bi ulicama glasno izvikujući i nudeći svoju robu, koji se običaj, još i danas održao u minijaturi. Zbog toga je na ulicama bila velika živost. Pitanje ustanovljenja tržišta pokrenuo je 1824. bakalski Esnaf u Beogradu.
Za čuvanje reda na tržištu određeni su dva bakalbaše, od kojih jedan Turčin i jedan Srbin. Međutim, pijačni reon, izgleda da nije bio ograničen, jer se postepeno ponovo preneo na stare čaršije u kojima se, krajem četrdesetih godina, počinju javljati i piljarske radnje. Njihova pojava iznosi na dnevni red dva problema, koji nisu rešeni ni posle nepunih 100 godina. Prvi je problem: konkurencija piljarnica ( koje pored piljarenja drže u svojim radnjama i drugu robu) bakalskim radnjama u varoši, a drugi: poskupljivanje životnih namirnica, koje od sada, dok dospu do potrošača, prolaze kroz nekoliko ruku posrednika.
Već u to vreme pominje se i prva naredba, kojom se zabranjuje prekupcima i piljarima da ne smeju pre podne, na pijaci, ništa kupovati.
Ali i pored svih težnji, mera državnih i sudskih vlasti koje se javljaju još u prvoj deceniji posle oslobođenja od Turaka, pitanje organizovanja što boljeg snabdevanja Beograda životnim namirnicama nije moglo biti rešeno. Beograd je stalno ostao zavistan u pogledu povrća i mlečnih proizvoda od zemunske okoline, a poskupljenje, koje je izazivalo umnožavanje piljarnica i prekupaca, bivalo je sve osetnije. Devedesetih godina (19. veka prim. priređivača) javlja se ponovna težnja da se Beogradska pijaca oslobodi od zemunskih piljarica i snabdevanje prenese na unutrašnjost zemlje.
Beograd, kad je reč o cenama životnih namirnica, bio je i ostao najskuplja varoš u Srbiji.