Organizacije su (još) uvek organizacije ljudi a ne kompjutera i robota (bez obzira na stepen automatizacije i digitalizacije). Od sposobnosti, snalaženja i motivisanosti pojedinaca u kriznim situacijama zavisi i ukupna energija organizacije i njen dalji prosperitet. Pojedinci u kriznim situacijama najviše trpe zbog sledećih pojava (slika 1):
- Porast stresa i narušavanje fizičkog i mentalnog zdravlja, što kod velikog broja ljudi stvara anksioznost i depresiju.
- Socijalna izolacija izazvana ekonomskim, zdravstvenim i psihološkim uzrocima (ravnodušnost i očajanje)
- Odustajanje od vlastitog razvoja – odlaganje usavršavanja i razvoja za neka druga “srećnija vremena“.
- Kršenje sopstvenih principa i popuštanje samodiscipline u uslovima pukog preživljavanja, borbe za opstanak i svakodnevnih stresova, zbog čega većina ljudi napušta svoja pozitivna opredeljenja i zdrave navike.
- Opadanje lične produktivnosti zbog nedostatka posla i povećanja nivoa pasivnosti
- Duhovni poremećaji – gubljenje svrhe i smisla života, “tolerancija“ u razlikovanju dobra i zla, narušavanje harmonije sa sobom i okruženjem, i gubljenje unutrašnjeg mira i spokojstva.
- Gubljenje identiteta i narušavanje sistema vrednosti kao posledice srozavanja uslova egzistencije.
Sve krize (osim prirodnih nesreća) su suštinski uzrokovane krizom duhovnosti, krizom identiteta, krizom sistema vrednosti i krizom nezdravog načina života. Pohlepa, razaranja i nanošenje zla drugim ljudima su najvećim delom posledice ovih aspekata kriza kod ljudi koji vode svetske i lokalne centre moći. Sem širih društvenih kriza, one se mogu javiti kao pojedinačni slučajevi na nivou svake individue. Takođe treba imati u vidu da krizu kao šansu doživljava manje od 2% ljudi, što znači da generalno ljudima treba pomoći da se snađu i prežive nalete teških vremena.